(vinjeta)

Историјат манастира Црна Река

- приредио др. Драгиша Бојовић

 

Ако се од Рибарића упутите узводно уз Црну Реку држећи се њенога тока, опчињени природним лепотама планинске дивљине, након сата хода угледаћете истоимени предивни манастир, скривен од недобронамерника, а Богом дан монасима и богољубитељима. Смештен уз, на том месту пресахло корито реке, срастао уз стене, надвијен огромним масивима Мокре горе и столетном шумом, стално окренут онима који му са љубављу прилазе, задивљује изгледом, импресивном и изузетно занимљивом архитектуром, тајновитошћу настанка и опстајања, мистичном привлачношћу и великим утицајем у Ибарском Колашину, на чијем се западном рубу и налази. Вековима је Црна Река била стециште монашког, верског, културног и просветитељског живота људи овога краја, али и многих других до којих је допирао глас о њој.

Црква Црноречког манастира је посвећена св. Арханђелу Михаилу, мада се у старим рукописним записима и у литератури налази да је посвећена св. Арханђелима. Откада су ту пренете мошти св. Петра Коришког, манастир слави Петровдан (29. јуна односно 12. јула по новом календару), који постао манастирска слава и велики народни сабор о коме се окупљају многобројни верници и поштоваоци.

Ни данас се, на жалост, не зна тачно време настанка манастира Црна Река. Неки научници сматрају да је пећинска црква могла настати још у доба Немањића. При датовању у најдаљу прошлост иде Стојан Новаковић, који говорећи о преносу моштију Симеона Немање из Хиладара у Србију, каже да је тај пут водио „сигурно поред манастира Црне Реке у Ибру“. То значи да је манастир постојао на самом почетку XIII века. Говорећи о српским црквама св. Арханђела, Мирјана Ћоровић–Љубинковић тврди да је цркву у Црној Реци сазидао архиепископ Данило. Такво мишљење подразумева да је манастир настао негде у првој половини XIV века. Народно предање веже изградњу манастира за период после Косова. Љуба Стојановић сматра да је настао у XIV или XV веку. Мила Вуловић ставља настанак манастира у време с краја XV или с почетка XVI века. Гиљфердинг наводи да је манастир подигао Свети Јоаникије Девички који се подвизавао у Црној Реци. У његовом житију се каже да је он ту цркву подигао, саставио манастир и довољно ученика сабрао. Наше је мишљење да је и пре доласка Јоанија Девичког у Црној Реци постојала богомоља. Претпостављамо да је од некога морао чути да ту постоји погодно место за пустиножитељство, а то је могао сазнати само од оних који су се већ огледали у таквом подвигу.

Радомир Станић, аутор до сада најобухватнијег рада о Црној Реци, наводи да сличности овог и других српских пећинских манастира средњег века указује на то да и он потиче из ранијег времена него што нам то сигурни подаци наводе. Недостатак таквих података и данас пред научнике остављају отвореним питање када је тачно настао овај изузетно значајан манастир.

Скоро да нема података о његовој историји све до друге половине XVII века. Шта се дешавало у њему од доласка Светог Јоаникија у Девич (то се могло догодити негде крајем XIV века) па до овог времена, можемо само слутити. Најстарији податак везан је за годину настанка иконостаса, који је завршен 1601. године у време игумана јеромонаха Ђенадија. На том послу су били ангажовани ктитори и братија. После тога нема помена о манастиру све до 1666. године када се преставио јеромонах црноречки Гервасије. Године 1687. су у Црну Реку пренете мошти Стефана Првовенчаног, свакако из разлога што им је овде било сигурније. Ту су биле девет година након чега су, како бележи многогрешни јеромонах Мисаил, пренете у Студеницу. Године 1709 у манастиру је преписиван један минеј, а 1714.панегирик.1 У време игумана Максима Добројевића, негде у другој деценији XVIII века, у манастиру је постојала школа. Сачувана су и имена двојице полазника: свештеника Саве, из Витановца код Краљева и Мијата из Херцег-Новог. Спомињани јеромонах Мисаил као еклисар Црне Реке обновио је покров Стефану Првовенчаном 1705. године.

Доласком у Црну Реку игуман Максим је испољио велику активност и на економском плану. Године 1714. сопственим трудим и трошком саградио је воденици и валавицу, које је приложио „светоме архистратигу Михаилу да служи тој цркви за његову душу“. Исте године у посети манастиру био је ранији Максимов сабрат Георгије Добриловац, а 1727. јеромонах Георгије Ђаковић, који је две године раније био у Грачаници где се потписао као „грешни поп“. Исламизирани Вучетићи из оближњег села Црниш, пореклом Хоти,18 извршили су 1731. године напад на манастир и његову имовину: „не платише, неке узеше на правди Божој, и зулумом великием“. Турски зулум забележен је и 1763. године. О Божићу те године забележено је да су погинила два Турчина, док је игуман Максим рањен побегао у Свету Гору. Први пут је забележено да је манастир запустео.

Поп Јеремија Арсенијевић Белопољац је 1793. подигао манастирску чесму. Три године касније цркви је поклонио житије извесни јеромонах Никодим, а неки Јаблан је исте године оковао шандаљ. Године 1798. сликана је икона Богородице. Манастир је у XVIII веку паљен од стране Турака. Претпостављамо да би то могло бити негде око 1763. године када је владао велики турски зулум, и када извори бележе да је запустео.

Ни XIX век не обилује подацима о животу у манастиру. Тек 1870. године бележи се да је Саво Гачанин из Котора приложио ћивот св. Петру, који је саградио Јосиф Савин. Четири године касније јеромонах Ананије Миловановић је обновио цркву, конаке, мост на Суовару (суви део корита Црне Реке која увире изнад, а извире испод манастира) и направио кошару за књиге. Када је 1857. године А. Гиљфердинг посетио манастир забележио је да су те књиге доста пострадале од влаге. Крајем века у Црној Реци је почела да ради школа, о чему ће бити речи касније. Постоје сведочења да је манастир у овом веку био, између осталог, и седиште намесника руског, конзула из Косовске Митровице, конзула Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе.

Монаштво и свештенство

Манастир и његова околина, далеко од пута и намерника, изузетно су погодни за монашки живот и тиховање. Први црноречки подвижник, за кога поуздано знамо, је св. Јоаникије, касније назван Девички. Он је, највероватније, негде крајем XIV века дошао у Црни Реку, где се посветио строгом монашком животу. Ту је провео извесно време, поставши учитељем млади монасима који су долазили к њему. О пећини у којој се подвизавао св. Јоаникије пише Петар Костић почетком овог века: „Од места где се ово види, па даље налази се мало простора и у њему место у камену, где је св. Јоаникије Девички седео и Богу се молио. Добро се познаје где је држао десно и лево раме, јер је камен урезан, из ког тече помало бистре воде. Ово се место држи засвето, и ту непрестано гори кандило. Лево од тог места види се и подземни ходник, који је — по причању — врло дугачак и води на врх брда. Кажу, овим је ходником св. Јоаникије излазио на брдо, тражио храну и крио се у опасним тренуцима. Да би се уверили, да ли заиста овај подземни ходник до на врх брда излази, пустили су петла унутра, и он овим ходником изашао горе и на врх брда закукурекао“. У околини постоје и многе друге пећине у којима су се подвизавали пустиножитељи. Када су монаси и народ почели долазити к светом Јоаникију, он је, зарад монашке тишине, напустио Црну Реку и вратио се у Девич. Иза себе је оставио заједницу младих монаха, највероватније прво црноречко братство.

Све до XVII века немамо података о монашком животу. Претпостављамо да је у XV и XVI веку, у времену турских најезди, манастир, као скровито место, имао своје игумане и монахе. Један од првих игумана за којег знамо је јеромонах Ђенадије за чије је време, 1601. године, завршен иконостас. Записивач који је забележио завршетак рада на иконостасу бележи и помоћ братије на том послу. Вероватно је за време овог игумана завршено живописање цркве и последњи радови на њој.

Дуго после овога нема очуваних записа о монашком животу. Тек 1666. године бележи се да се преставио јеромонах Гервасије. Црноречки монаси чували су мошти Стефана Првовенчаног девет година, од 1687. до 1696, међу њима и јеромонах Мисаил, који се потписивао и као еклисар Црне Реке. Један од игумана о коме је сачувано нешто више података је јеромонах Максим Добројевић. Овај „смерни инок“ је био сабрат манастира Добриловине, који се налази на реци Тари, петнаестак километара од Мојковца. Родом је из Бистрице, села у непосредној близини манастира. Он је један од оних добриловинских калуђера који су „имали извесне активности и угледа и на другим странама“. Време Максимовог игумановања у црној Реци може се слободно назвати великом духовном и материјалном обновом манастира. Његов долазак овде није био засигурно случајан. Рачунало се да ће овај учени и предузимљиви духовник у скривеној Црној Реци покренути многе активности које нису могле бити организоване тамо где је турско присуство било значајно и често. Зато и оснива школу за калуђере и свештенике, која окупља и полазнике из удаљених крајева као што је Херцег-Нови, Витановац код Краљева, јагодински крај. Наравно, било је ученика и из околних места и манастира. Упоредо са школом радила је и преписивачка радионица. Већ смо раније споменули да је саградио валавицу и воденицу. И данас у близини манастира постоје темељи неколико старих воденица. Можда је једна од њих Максимова. Поред тога, 1763. године радио је на обнови манастира, ћелија, трпезарије и, што је посебно занимљиво, клепаонице. Све је то засметало новопазарским Турцима, који су о Божићу направили велики зулум. Обрачун у манастиру је морао бити озбиљан, јер су погинула два Турчина, а игуман Максим је задобио пет рана. Због тога је морао побећи за Свету Гору, а Црна Река је, можда први пут, опустела. Године 1731. у Црној Реци је боравио игуман Василије и еклисар Теофил. Они су били сведоци напада на манастир, који су извршили Вучетићи из Црниша. Не верујемо да је Василије био игуман Црне Реке. Претпостављамо да је у овом манастиру био само у гостима. Такве посете нису биле ретке. Јеромонах Максим Добројевић је највероватније био игуман све до 1763. године када је морао побећи из Црне Реке. У једном запису из ове године се каже, како је прецизно прочитао Јарослав Јагић, „ту беше началник (=настојатељ) Максим.“ Он је засигурно био толико познат да записивач није нашао за сходно да спомене његово презиме. У сваком случају, игуман Максим Добројевић остаје један од најзначајнијих црноречких духовника, који је и у најтежим временима, поред агилности, показао и изузетну храброст. Не знамо колико је времена манастир остао пуст. Следећи његов познати игуман био је јеромонах кир Софроније, који би могао бити наследник Максимов. Први пут се спомиње 1973. године када је у његово време саграђена чесма. Његовим трудом је 1796. године сликана икона пресвете Богородице, која је и данас саставни део црноречког иконостаса. Поред тога што су иконописане иконе и саграђена чесма, у његово време је оковано јеванђеље (трудом попа Алексија) и шандаљ, прилагане су књиге. Нема података до када је кир Софроније био игуман. Сигурно је да је умро или отишао из манастира пре 1857. године када је у њему био само поп Стеван. После њега настојатељ је био јеромонах Ананије Миловановић, родом из села Дмитрова Река, у нахији пазарској, који је био постриженик манасира Девича. Први пут се у Црној Реци спомиње 1870. године, а 1874. извршио је велику обнову у манастиру. Следећи познати управитељ је поп Јеротије Станић, родом из оближњег Брњака. Овај угледни и предузимљиви свештеник издејствовао је 1891. године од турских власти дозволе за рад школа у Брњаку и Црној Реци. Седам година касније саградио је конак, који је служио као школа и интернат за ђаке. У време када је у Црној Реци био Петар Костић такође је био настојатељ и имао је 78 година. Умро је 1899. године, а наследио га је његов син поп Павле Станић, који је пре тога живео у Новом Пазару. Поставши старешина Црноречког манастира и парох оклачке парохије, настанио се у Оклацима код чувеног домаћина Глигорија Станића. Пошто није имао деце, он школовао и запопио Глигоријевог сина Зара. Погинуо је под чудним околностима 27. септембра 1913. госине. Наследио га је Зарија Станић који је сутрадан требао да се одсели за Куршумлију. Осим њега парохијску дужност у Црној Реци су обављали и следећи свештеници: Арсеније Поповић, Ратко Ђурић, Вукајло Божовић, Јеротије Крсмановић, Милан Поповић (парох вељобрешки), Владо Поповић (источки), Димитрије Шекуларац (оклачки), Урош Поповић (добрињски), Илија Парлић (војковачки), Радуле Божовић (придворички), Никола Веселиновић (руднички) и Благоје Божовић (вељобрешки).

Монаштво се у Црној Реци поново јавља тридесетих година овога века. Јеромонах Дамаскин Бошковић боравио је овде 1933. године. Пре рата настојатељ манастира био је јеромонах Атанасије Митић, који је 1941. године напустио Црну Реку и отишао за Смедереву. Манастир је поново запустео.

Непосредно после рата у манастир долазе искушенице из Сопоћана и отац Доситеј, доскорашњи духовник манастира Жиче (умро 1933. године после чега се враћају у Споћане и тамо постају монахиње Теодора и Серафима. После њих долази отац Мирон, чију смрт описује јеромонах Мирон, некада искушеник у Црној Реци, сад калуђер у Зочишту: „Својом смрћу као да је потврдио речи оне молитве, „Дај ми господе да познам кончину моју.“ Нашли су га сусједи у постељи, обувеног у чисте чарапе, лица окренутог ка истоку, са свећом у рукама и иконом изнад главе.“ После тога кратко је ту био отац Саво Кривокућа (сада у Гориочу код Истока) са две монахиње. Од 1960. до 1978. године у манастиру је био Сава Чанчаревић, његов настојатељ који се потписивао и као парох добрињски.

Отац Артемије Радосављевић, садашњи владика рашко–призренски, долази 1978. године са Оцем Андрејем који убрзо одлази. Долазак оца. Артемија означио је почетак поновног духовног и економског процвата Црне Реке. Попут славних претходника он је предано радио на духовном плану и на обнови манастирских објеката. Први искушеник који му долази био је епископ тимочки Јустин Стефановић, а затим и отац Николај Николић садашњи игуман. Из године у годину братство се увећавало и до избора оца Артемија за епископа рашко-призренског, 1991. године, бројало је петнаест монаха. Те и следећих година већи број монаха је придружен другим манастирима. Црноречки монах Теодосије постаје игуман Високих Дечана, отац Петар је игуман манастира Светих Врача у Зочишту, многи манастири су оживели захваљујући црноречким монасима. Данашње братство броји 26 чланова.

Библиотека и писарница

Манастир је током векова поседовао богату библиотеку рукописних и штампаних богослужбених књига. Када је у њему био Гиљфердиг, библиотека је имала тридесетак рукописа и, највероватније, још најмање толико штампаних књига. По његовом сведочењу највише је било минеја, служабника и октоиха. Ту се налазио и Поменик сопоћанског манастира и две књиге бугарске редакције. До 1856. године у ћивоту Светог Петра Коришког чувала се и књига коју је он „увијек носио“. Гиљфердинг је није затекао. По сведочењима с краја XIX века у цркви је било много књига писаних на кожи — „преко двеста ока“.

Књижницу с пуно старих књига писаних на пергаменту затекао је и Петар Костић. Међу њима је било и једно велико јеванђеље. Он каже "да нису све сачуване у целости, јер су многи листови однесени". Записе са једног од таквих истргнутих листова објавио је Глиша Елезовић, а један од њих је припадао манастиру Љубостињи. О судбини осталих скоро да не знамо ништа, као ни за судбину већине књига. Неке су вероватно страдале за време пожара и похара. Друге су однешене. Данас се Сопоћански поменик, који је у Црну Ријеку вероватно донет с моштима Стефана Првовенчаног, налази у Петроградској библиотеци, где га је однео Гиљфердинг. Овај рукопис није значајан само за историју манастира, већ и читавог Ибарског Колашина.

Један од црноречких рукописа налазио се у Дечанима, као и Божидаров минеј. Зборник (панегирик) проповеди за празнике од септембра дo новембра био је у цркви у Дубоком Потоку. Овај зборник је из друге половине XVI века, имао је 433 листа, а садржао је и жити-ја преподобне Петке, Јована Рилског, Илариона Мегленског, слово епископа Климента о арханђелима Михаилу и Гаврилу и слово Теофилакта бугарског на Ваведеније Богородице. Налазио се у Црној Ријеци за време игумана Максима Доброjевића.

О црноречкој библиотеци вековима су бринули монаси и свештеници. Поп Стојан Добрињац (вероватно из околног села Добриње) откупио је од новопазарских Турака један апос-тол за десет гроша и приложио га манастиру. Његов је био и један осмогласник. Крајем XVIII века једно јеванђеље је оковао поп Алексије, а јеромонах Никодим приложио је манастиру књигу житија. За богослужбене потребе набављани су и руски штампани минеји, пролози, псалтири. Житије Живана Црногорца, чувеног карловачког презвитера, писца и повезивача књига, некада је било у Црној Ријеци. Сада се чува у Студеници. У овај манастир су доспевале и књиге из других манастира и цркава: Сопоћана, Студеница, Раванице, Карловца, Књажевца итд.

Чувени игуман Ананије Миловановић у великој обнови манастира 1874. године није заборавио да направи "кошару" (неку врсту полице од плетеног прућа) за чување књига. У тешким временима црноречке књиге су доста страдале, али су, колико је то било могуће, и брижљиво чуване.

Књиге нису само чуване и набављене, већ су у самом манастиру и преписиване. Црна Ријека је била центар преписивачке делатности почетком XVIII века у време предузимљивог игумана Максима Добројевића. Поред осталих, у то време је овде боравио преписивао књигу један монах из Добриловине, што значи да је манастир био шири центар преписивачког рада.

Центар просвећености и писмености

Поп Јеротије Станић, настојатељ и задужбинар црноречког манастира, родом из оближњег Оклаца, добио је 1891. године од турских власти дозволу за отварање школе и у Црној Ријеци. Према неким подацима та школа почиње да ради 1898. године. Њен први управник је био поп Павле Станић, син Јеротијев. Школа је била интернатског типа, а деца су учила и становала у конаку који је 1898. године подигао баш Јеротије. Учитељ у црноречкој школи био је Милан Краговић из Кобиље Главе. Постоје сведочења да се у Црној Ријеци доста људи описмењавало и пре званичног отварања ове школе. На том послу су предано радили калуђери и свештеници, под сталном присмотром турских зулумћара.

Павлимир Глиговић назива Црноречки манастир "светом столицом наше писмености, националним жариштем у најсудбоноснијим часовима XIX века". Манастир је дао "онај гро српских учитеља у свештеним лицима, поповима и калуђерима. Ти велики духови решени на обнову Душанове царевине презриво су гледали у бесне оргије Султанових пандура и одлазили у смрт са песмом о свом роду и језику."

У спомен онима који положише свој живот за веру и отаџбину, служећи св. Петру Коришком и свом српском роду, Српкиње жене крстопоклонице из Косовске Митровице су 1975. године на једну велику стену, узводно уз кањон, поставиле велики крст.

(vinjeta)

Св. Петар Коришки