Манастир Црна Река - Епархија Рашко-призренска
Св. Аргангел
krst

Чудеса

Чудеса преподобног и богоносног
оца нашег Петра Коришког

Чудеса су једна од карика у ланцу доброчинства која Бог чини човечанству. Тај дар Божији дан нам је благовољењем и милосрђем Божијим а ми смо дужни да се према дару и Дародавцу односимо са великом побожношћу и благоразумношћу. Чудесна исцељења учињена самим Господом или преко Његових угодника имала су свети смисао и свети циљ – да кроз пролазно спасење тела од телесних болести, видљиво и опипљиво засведоче о могућности вечног спасења душе и тела. Зато су она апостоли Речи Божије и сведоче о сили и власти Божијој над свом видљивом и невидљивом творевином. Стварни извршитељ чуда, благовести велики руски светитељ Игњатије Брјанчанинов, управо је – Реч. Где се прима реч није нужно знамење, због достојанства које припада Речи. Чудеса и знамења су управо – снисхођења немоћи људској. Да би се десило чудо, није потребна само сила чудотворца, већ и вера оног коме се чудотвори.
Многобројна и предивна су чудеса преподобног и богоносног оца нашег Петра Коришког, учињена од његовог престављења до данас. Преко њих преподобни, апостолски, кроз векове, проповеда истинитост и силу вере православне. Многа од њи остала су записана само у срцима многих верних, и по њиховом одласку из земног живота и сама запала у таму заборава. Један мањи број чудесне пројаве силе Божије преко моштију Светога Петра, које смо у манастиру записали по сведочењу оних који су примили исцељења или њихових очевидаца, дајемо у наредним редовима у славу Бога који је диван у угоднику свом Преподобном Петру Коришком чудотворцу.


Божија опомена архитекти

Започињући материјалну обнову црноречког манастира, тадашњи настојатељ јеромонах Артемије Радосављевић, упутио је позив стручњацима Завода за заштиту споменика културе у Краљеву, да дођу и виде у каквом је стању манастир и на основу тога одобре потребна средства за његову обнову. Позив је прихваћен и ускоро у Црну Реку долази архитекта Вељко. После разгледања манастирских објеката костантовао је да је обнова потребна. Ту своју констатацију Вељко и саопшти настојатељу и братији окупљеним у манастирској кухињи, говорећи да је њихов манастир од изузетног историјског и културног значаја, те да је обнова потребна, али да средстава у Заводу нема довољно. Јер, мора се, рече, улагати у приоритете а то су: Студеница, Грачаница, Дечани и други... Само што је изговорио последњу реченицу у свом образложењу с плафона се обруши повећи комад малтера и паде на сто, неколико сантиметара испред говорника. Комад малтера од педесетак килограма уздрмао је сто а шољица с кафом која је стајала испред Вељка распрсла се у парампарчад. Ударац о сто је био толико јак да су сви занемели од страха и чуђења овој изненадној поруци. На сву срећу порука је прошла без повређених.
Када се на првом састанку дискутовало о расподели средстава за рестаурацију манастира многи су се у почетку залагали за поштовање утврђених приоритета. За реч се при томе јави Вељко и исприча чудесан догађај приликом боравка у црноречком манастиру. Из приче су сви схватили поруку светога Петра да се са обновом мора кренути и једногласно су Црну Реку уврстили у приоритете. Завод је касније извршио обимне радове на рестаурацији и обнови манастирских објеката који су омогућили нормалан живот братије у манастиру који ће касније, промислом Божјим и молитвама светога Петра, постати духовно жариште целе рашко – призренске епархије.
Чудо спасавања од сигурне смрти

Године 1981. два аутобуса верника из Велике Плане на путу за манастир Девич свратише и до црноречког манастира. Била је мркла кишовита ноћ. Да би се дошло до манастира морало се скелом и чамцем преко језера „Газиводе“. Само они најтврђи у вери и љубави према светом Петру одлучише да и при тешком времену и слабој видљивости наставе пут од око сат времена пешачења колико треба од језера до манастира. Тридесетак верника који до манастира стигоше дочекао је о. Артемије с фењером, јер у манастиру још увек није било струје. Један од пристиглих гостију, по имену Гвозден, упита у манастирском дворишту:”па људи где је овде црква?” Младић који је био гост у манастиру показа руком у правцу цркве и рече:”ено је тамо”. Не знајући да преко сувог корита реке, на том месту понорнице, постоји дрвени мост преко кога се улази у манастир, Гвозден крену журно кроз мрак и промашивши мост стрмоглави се у кањон са висине од око седам метара. Крикнуо је једном и заћутао. Два младића, манастирски гости, узевши фењер сиђоше у кањон очекујући да тамо угледају разбијено о огромно камење тело несрећног Гвоздена. За дивно чудо он је не само остао жив него није било ни озбиљнијих повреда, сем једне мале посекотине на глави. Када је изашао из кањона уз помоћ она два младића и сам је журно закорачао преко моста да заблагодари светом Петру на указаној милости. Ту ноћ је Гвозден провео у манастиру славословећи Бога и угодника Његовог Петра Коришког чудотворца а сутрадан после доручка сретан и благодаран наставио пут према Девичу са својим сапутницима.

+ + +

Слично чудо свети Петар учинио је на Петровдан неколико година касније када је са моста у кањон пала беба на очиглед мноштва народа који се беше окупио на сабору. Када су је изнели из кањона беба је била жива а трагова повреде нигде није било, на велику радост мајке и свих присутних.

Чудо исцељења немих и непокретних или тешко покретних

На Васкрс 2004. године, на поклоњење моштима светог Петра долазила је и Неда \укић, старица из оближњег села Горњег Јасеновика која нам је испричала о себи следеће: На Божић 1999. године, ујутро по устајању, одједном сам изгубила моћ говора и осетила занемоћалост тела. Предходног дана сам нормално причала, обављала редовне кућне послове и потпуно здрава отишла на починак, надајући се да сутрадан са својим укућанима прославим Божић. У стању великог страха и панике због онога што ме је изненада снашло давала сам својим укућанима знаке рукама тражећи помоћ од њих. Одмах су ме пребацили у болницу у Косовску Митровицу. Доктори су безпомоћно слегали раменима не налазећи ни узрок ни лека мојој болести. Тамо сам лежала десет дана а онда на свој захтев изашла из болнице у истом стању у коме сам и дошла. Наредна три дана провела сам у свом дому, а онда сам са својим сином Ратком \укићем, ћерком Станом (Лазаревић) и рођаком Радославом \укићем дошла у Црну Реку да тражим помоћ од светог Петра. Исред светих моштију су ми очитали молитве за исцељење и после тога смо кренули кући без икаквих знакова оздрављења. Трећег дана ујутро почела сам да говорим, мада не разговетно. У наредних три дана сам све разговетније причала а снага се постепено враћала. Трећег дана је све било нормално, као да се ништа није ни десило. Вратила сам се својим кућним пословима благодарећи Богу и Светом Петру на чудесном исцељењу.

+ + +

Слично чудо Свети Петар је пројавио и на Слободанки Дамњановић (Милојевић) рођеној на Петровдан 1944. године у селу Трновци код новог Пазара.
Слободанка је на Светог Илију 2005. године долазила у наш манастир на поклоњење моштима Светог Петра и том приликом нам је испричала следеће: Негде око моје пете године, изненада, без икаквих знакова болести, и ја и мој брат Душимир у исто време занемесмо. Народ би рекао „нагазили су„. До тог тренутка, по речима моје покојне мајке Веселинке која нам је о овоме касније причала, све је било нормално. Моја мајка Веселинка је иначе била врло побожна жена и знала је да о саборима пешице иде на поклоњење нашим светињама удаљеним и по десетак и више километара. После ове несреће која је задесила мене и брата моја ојађена мајка се реши да ме води Светом Петру у Црну Реку и од њега тражи помоћ у својој муци. Тако је и било. Уочи Петровдана, када се у Црну Реку окупља по неколико хиљада људи, стигосмо и ја и моја мајка после напорног пешачења. Ту смо, као и мношгво другог народа преспавали у манастирском конаку. Ујутро је моја жалосна мајка са великим болом и тугом испричала монасима о несрећи која се изненада догодила њеној деци и вапила за помоћ. Први смо тог празничног јутра ушли у цркву на поклоњење моштима Светог Петра а једно време сам, по речима мајке, и лежала под моштима. На велику радост и чуђење моје мајке и присутног народа ја сам по устајању поново проговорила. Брата Душимира мајка није доводила у манастир али је он касније постепено почео да прича али и дан данас по мало замуцкује. Слободанка данас живи у Обреновцу увек у срцу носећи љубав према Црној Реци и заштитнику њеном – Светом Петру Коришком.

+ + +

Првослав Недељковић (рођен 1959. године) из Избица код Новог Пазара није говорио до пете године. У петој години су га родитељи Радомирка и Радисав, на Петровдан, довели у манастир где је лежао под моштима уочи славе. Сутрадан је проговорио. Радомирка је касније причала да су тог истог дана на носилима у цркву унели једног муслимана и да је он после 2-3 сата сам изашао из цркве непридржаван ни од кога. О овим чудесним исцељењима испричао нам је син Првославов – Саша приликом посете нашем манастиру 2006. године.


+ + +

Пре неколико година светом Петру доведоше дете од пет година које од свог рођења не беше проговорило ни речи. Обавивши што је по обичају код кивота, родитељи су помало тужни кренули кући, не приметивши да је детету ишта боље. Мало испред њих ишао је неми синчић са сестрицом, која га је непрестано о нечем запиткивала:“Бато јеси ли уморан? А шта волиш да ти тата купи, коња или магаре?” И, гле чуда:”магаре!”, проговори мали на велико удивљење присутних. Од тада малишан је нормално говорио а родитељи његови и данас узносе велику благодарност Богу и угоднику Његовом светом Петру на указаној милости.

+ + +

Слично чудо свети Петар је пројавио на Ајши Кахримановић (тренутно Бишевац) коју је, у својој петој години, у црноречки манастир донела тетка на леђима. Била је нема и непокретна. После боравка испод моштију светог Петра проходала је и проговорила. Касније се удала и родила ћерку Сабину која је имала психичких проблема и молитвама светог Петра потпуно оздравила.

+ + +

Садашњи настојатељ манастира, протосинђел Николај сведочи: Довезли су трактором једне године непокретну девојчицу. Ставили су је да легне испод кивота светог Петра Коришког и мала је заспала. Када су је пробудили била је потпуно исцељена и пешице кренула кући.

+ + +

На Петровдан 2006. године, поред многих поклоника који су тог празничног дана дошли на поклоњење моштима СветогПетра, била је и сестра Милосија Милојевић (рођена 1954. године). Она је дежурном монаху поред кивота Светог Петра испричала о чудесном догађају који се на њој збио молитвама Светог Петра. Наиме, Милосија није могла дуго да прохода. У својој трећој години мајка ју је на Петровдан довела у манастир и ту је под моштима целу ноћ лежала. Сутрадан је, на запрепаћење и велику радост мајке проходала.
Иначе Милосија је рођена у селу Слатина код Новог Пазара а тренутно живи у Новом Саду, у живом сећању носећи речи своје мајке о чуду које се на њој догодило молитвама Светог Петра Коришког још у раном детињству.

+ + +

Миланка Дашић из Подгорице имала је кук укочен и тешко се кретала. Лекари су јој саветовали операцију као једино решење за њену болест. У јулу 2003. године посетила је наш манастир при чему је краће време лежала испод моштију Светог Петра молећи помоћ у својој болести. Молитва вере је била услишена. Миланка данас има здрав кук и врло је покретна, како и сама посведочи приликом благодарне посете нашем манастиру на Видовдан 2004. године.
Разрешења од неплодности

Брачни пар Часлав и Мирјана Луковић (тренутно живе у Панчеву) 16 година нису имали деце. Године 1988 долазили су у Црну Реку да од светог Петра измоле пород. Испред моштију су им читане молитве. Ускоро је Мирјана родила Сару а потом и Дуњу, Луку и Лану. Тако је молитвама светог Петра разрешена шеснаестогодишња неплодност и за шест година рођено четворо златне деце. Ова срећна породица често посећује наш манастир благодарећи Богу и светом Петру на указаној милости.

+ + +

Године 2004, на дан када наша црква слави Преподобног Петра Коришког (18. Јуна), у нашем манастиру је крштена двомесечна девојчица Петра. После крштења мајка мале Петре – Анђелка Богановић (Филиповић), испуњена осећањима љубави и благодарности према Светом Петру, исприча нам следеће: Пре рођења Петре имала сам четири порођаја. Два пута су бебе биле мртворођене а два пута су бебе биле живе али су после краћег времена умирале. Лекари су били безпомоћни у отклањању узрока који су доводили до смрти беба а мојој тузи није било краја. Оно што је људима немогуће Богу је могуће – беху моје мисли са којима сам пошла у црноречку обитељ да од Светог Петра измоли помоћ у својој невољи. Док сам лежала испод моштију, у топлој молитви дадох завет Светом Петру да ћу, ако родим мушко, детету дати име Петар а ако буде женско – Петра. После краћег времена остала сам у благословеном стању и после нормалне трудноће, 12. 04.2004. године, родила здраву девојчицу којој, испуњујући свој завет, наденух име Петра и просветих Светим Крштењем поред моштију Светог Петра на дан његовог прослављања.
Анђелка, њен супруг и мала Петра редовно посећују нашу обитељ а поред благодарности Богу и Светом Петру у срцу своме носе још једну молбу – да мала Петра добије брата. Нема сумње звао би се Петар.

+ + +

Брачни пар Горан и Слободанка Калушевић из Лазаревца три године није имао порода. Лекари су установили да Слободанка не може да има деце. Вођени вером и љубављу према Светом Петру долазили су у Црну Реку и ту су им испред моштију читане молитве. Касније су, на њихову велику радост а на запрепашћење лекара, добили ћерку. И овом приликом је показана свемоћ Божија и моћ вере којом се и мртви могу васкрсавати и горе премештати.
Исцељења од епилепсије

Драган Ђуровић из Тополе је до своје 20 године имао свакодневне тешке нападе епилепсије. Очевидци казују да му је лице у тим тренуцима бивало тегетне боје а очи и уста отишли би у страну. Много би испустао пену из уста. После ноћивања испод моштију светог Петра епилептички напади се никада нису поновили.
Од епилепсије исцељења су добили и: Иван Стојановић из [љивовца код Крагујевца у својој 24 години, који је имао епилептички напад у нашем манастиру, Влада Николић из Божурња код Тополе у 18 години, Ранко Павловић из Корићана код Крагујевца у 16 години, Душица Тијанић из Честина код Крагујевца у 25 години, Милан Барјактаревић из Београда у 18 години.
Ово су само нека од многобројних исцељења од епилепсије, која се и најчешће дешавају.

Исцељење од главобоље

Марина Јездић (рођена 1974 у Лешку) је као дете имала велику и неподношљиву главобољу. Лекари нису могли да излече њену болест нити да поставе дијагнозу. Уочи Петровдана, у својој дванаестој години, лежала је испод моштију Светог Петра. Ту је заспала и у једном тренутку иабацила пену из уста. Од тада више није имала болове и данас нормално живи и ради носећи у срцу свом љубав и молитвено поштовање према свом великом добротвору - Светом Петру Коришком исцелитељу и чудотворцу.


Исцељење телесног недуга

Фехо Граховац родом из Постења (Нови Пазар) имађаше кћер Надиру којој уста беху искривљена у страну. Обишао је многе лекаре али нико није могао помоћи. Чувши да многи добијају исцељења од Светог Петра и Фехо поведе своју ћерку до Црне Реке где је и чудесно добила исцељење. Фехо и Надира данас живе у Турској а о овом чудесном исцељењу сазнали смо од некадашње Фехове комшинице Божидарке Нићифоровић.

Исцељење од тумора

Данијела Ђукић из Београда (рођена 1970. године) прича о себи: „Августа 2004. године лекарском контролом је утврђено да имам тумор десне дојке. Метастаза је захватила и другу дојку и још 25 других жлезди. Ускоро је извршена операција при којој је одстрањена десна дојка. После три месеца утврђена је метастаза кичменог стуба од карлице до лобање. У међувремену сам од пријатеља чула за исцелитељну моћ моштију Светог Петра те сам верујући томе и кренула пут Црне Реке да нађем себи лека који нико од људи није могао да ми пружи. Ту су ми читане молитве испред моштију Светог Петра а једно краће време сам и лежала испод моштију. Касније, у току хемотерапија која су молитвама Светог Петра прошле без уобичајених тегоба, повремено сам долазила на поклоњење у Црну Реку и са вером се молила Светитељу. Резултат свега тога је био чудесно и докторима необјашњиво заустављање метастазе а ја сам се осећала потпуно здравом“.
Поред телесног оздрављења Данијела је од тог времена добила и многоценији дар а то је – духовни препород и ступање на уски и трновити пут покајања, смирења и других дела побожности који води у царство небеско а који је до тада њој био непознат. Она редовно посећује наш манастир и непрестано слави Бога и Светог Петра чијим се молитвама одржава њено духовно и телесно здравље.

+ + +

Данилки Убовић из Бачке Паланке је на десној страни утврђен тзв. „карцином сарком“. Долазила је у Црну Реку и лежала под моштима. За време боравка под моштима осетила је, како сама рече, „као да јој је нешто ишчупано са десне стране“. Осетила је да јој је лоше и да не може да устане због чега је и почела да плаче. После краћег времена је устала и осетила необичан мир у души. По повратку из Црне Реке отишла је на контролу код свог доктора који је после прегледа изјавио: „Оно што сам пратио са десне стране више не постоји. Чудно, али не постоји“.
О овом чуду Данилка нас је обавестила телефоном јуна 2005. године и то са приметном ведрином и радошћу.

 

Исцељење од нервно – душевне болести

Божидар Поповић из Новог Пазара је био болестан од нервно – душевне болести. Манифестације болести су биле: затвореност у себе, изгубљеност, потиштеност, немање воље за животом. Лечио се код лекара од 1973 до 1978. године али безуспешно. У својој невољи свером је затражио помоћ од Светог Петра при посети манастиру 1979. године када је и лежао под моштима и заспао. Од тада је све кренуло на боље а што је најважније то је био и тренутак његовог обраћења на пут вере и спасења како и сам рече.

Исцељење згрчености руку

Миладија Марковић из Брђана код Тутина сведочила је да је једна муслиманка из истог села имала згрчене руке. Преспавала је у манастиру и ујутро су руке биле потпуно здраве.

Ослобађање од порока пушења

Радован Станичић из Аранђеловца (рођен 1954. године) боловао је од страсти пушења 40 година. Знао је дневно да попуши и више од две паклице цигарета. У Црну Реку је долазио 31.12.2005. године. Пристигао је цркву у току бденија. Сведочи да је током службе осећао велику тегобу у виду презнојавања уз честе помисли да изађе из цркве. Уз самоприморавање ипак је остао до краја службе. Следећег дана се исповедио и причестио а за сво време боравка у манастиру усрдно се молио Богу и Светом Петру да буде ослобођен од робовања тој љутој страсти. Нарочито се усрдно молио док је лежао под моштима светитељевим. Од тог боравка под моштима он више никада цигарету није ставио у уста а свака борба са том страшћу или жеља за пушењем су потуно нестали молитвама Светог Петра. Као сећање на то чудо Радован чува кутију са неколико цигарета које су се затекле до тренутка небеске помоћи. Радован у својој соби има икону Светога Петра и неизмерно је благодаран Светом Петру на указаној милости.


Уклањање Дауновог синдрома

Небојша Безбрадица (рођен 1979. године) испричао нам је следеће.
Мојој супрузи Весни доктори су после испитивања, у шестом месецу трудноће саопштили да дете има Даунов синдром и да мора да се изврши абортус. Ми то нисмо прихватили без обзира на све могуће последице. Вођени великом вером и љубављу дошли смо у Црну Реку у лето 2002. године. Ту нам је дежурни јеромонах прочитао молитву испред моштију Светог Петра и саветовао пост, молитву и причешће после седам дана што смо ја и моја супруга и испунили. Када је дошло време порођаја родила се потпуно здрава девојчица на велико чуђење лекара а на нашу велику радост. Дали смо јој име Марија. После тога смо добили још два сина: Лазара и Димитрија.

Кажњавања хулитеља

У другом светском рату Немци су се дрзнули на један врло безбожан чин – да мошти Светог Петра изнесу из Цркве. Када су дошли до врата цркве кивот се није дао померити. Уплашени због тога кивот су вратили на своје место и нису се више осуђивали да га додирну.

+ + +

За време безбожног комунистичког режима десио се овакав догађај.
За време великог народног сабора на Петровдан поред многих верника из околних места у манастир су, по службеној дужности, дошли и два полицајца. Поред своји послова у одржавању поредка у многољудној маси, један од ових комунистичких милиционера дрзнуо се и на једно врло безбожно и богохулно дело. Наиме, ушавши у цркву он је дрско прутем почео да удара по кивоту и иконама уз погрдне речи и хуле на веру и светитеља. Речи: „Нема Бога, варате се људи... “ и сличне хуле одјекивале су црноречком пећином заједно са тупим ударцима прута о кивот и иконе. Неки од присутних који су га знали саветовали су му да престане са таквим хулама да га не постигне казна али је он и даље хулио уз уверавање да неможе ништа да му се деси. Као победник је изашао из цркве и упутио се према станици полиције. После пола сата хода, „победник“ је изненадае сишао с ума. Колега који је био са њим приметио је само да му је одједном пушка спала срамена и да то више није био онај човек кога је раније знао. Одмах су га одвели у болницу а после тога и у лудницу где је убрзо и умро примајући тако казну од Светог Петра за своје безакоње.

 

 

Братство манастира Црна Река

 

 

 

 

 

 

krst

Св. Петар

 
Design by Norma Reclamare 2008